Među borovima: 5 balada o zločinima (Besna Kobila)
Budući da je Jocko u temi obradio dosta toga, generalno motive i simbole, ja ću ukratko o pričama utiske i neke druge simbole koje sam primetio. Na kraju ću napisati i sveopšti utisak. U suštini, nisam čuo za 4 od 5 ovih pesama, dok mi je peta jedna od omiljenih -
Dugački crni veo (odmah iza
Gavrana i
Anabel Li). U pitanju su slobodne adaptacije, dakle neke stvari je autor izmenio, ili ako postoji više verzija narodnih pesama (kao što obično postoji) on je odabrao neku konkretnu i nju prikazao. Stil pripovedanja je generalno nelinearan, te se prepliću sadašnjost i prošlost (što savršeno odgovara pesmama), a crtež i atmosfera generalno je mračna kao što i treba da bude. Kvalitet priča u suštini ne varira, sličan je u svim pričama, i nema nekih velikih devijacija. Naravno neke priče su mi draže i mislim da bolje funkcionišu, a neke su slabije. Ukratko, o pričama, uz (potencijalne) spojlere:
Lepa Poli i brodski tesar - Po meni pri samom vrhu, slabija jedino od Tonitauna. Tematika broda i oluja, kao i života na istim je verno prikazana u drugim stripovima (
Morski Vuk na primer) ali ovde daje posebni šmek priči - makar onako kako sam je ja razumeo. Naracija je isprepletana, pratimo bližu prošlost, pa sadašnjost, pa dalju prošlost itd. sve dok se to pri kraju priče sve ne spoji u jednu smislenu celinu. Ovde ništa ne deluje nabacano, sve nekako ima smisla. Vidi se da je jedan od uzora, za neke scene bio Hičkok - i to njegov najbolji film
Psiho. Momenat otkrivanja identiteta žene, duha na brodu neodoljivo podseća na (skoro) završnu scenu Psiha, kao i scena gde glavni lik ubija ženu - kao jedna od najpoznatijih horor scena ikada, ona u kadi naravno. Sam brod se može shvatiti kao alegorija za psihu glavnog lika, ili ako je lakše reći - kao on sam. Brod je uklet, zaposednut duhom koji ubija moreplovce (to možemo shvatiti kao da umiru delovi njega) zbog onoga što je učinio, a glavni motiv i tema kojom se ova priča bavi je upravo - krivica. Krivica ga je dovela do toga, da nevreme napadne brod, i tek kada se nje oslobodio na nažalost fatalan način, sa broda je podignuta kletva, i vreme se istovremeno menja i postaje sunčano. Više nema ni krivice. Sada ako uzmemo u obzir ovaj omaž Hičkoku, pa i alegoriju koju sam izložio, nama je predstavljen zapravo jedan tragiičan lik i naravno tragičan čin - ali tako nije od samog početka. Naime, mi na početku kao da vidimo psihopatu, kalkulisanog čoveka koji unapred kopa grob da bi ubio ženu (nije to samo ubistvo iz strasti), te nam prvi instinkt govori da se okrenemo protiv njega, dok je sa druge strane njegova krivica koja mu ne da mira i vuče ga na totalno suprotan pol, i ipak prikazuje kao tragičnog lika. Zbog ovakve ambivalentnosti smatram ovu priču među najboljima u knjizi, i naravno zbog fenomenalnih crteža i kadrova - posebno onog gde zakopava ženu.
Dugački crni veo - Najviša sam imao očekivanja za ovu priču i moram reći da u većini ona nisu ispunjena. Budući da sam od ranije upoznat sa ovom pesmom koju mnogo volim, očekivao sam da će isti nivo emocija biti prenesen u njenu adaptaciju što prosto nije bio slučaj. Naime, pesma je vrlo kratka a u to kratko vreme uspeva da pobudi razne emocije, dok je priča prosto nekako bledunjav pokušaj prikaza te divne i tragične pesme. Ceo deo sa pravim ubicom je sasvim nepotreban ovde, i dijalog na momente škripi to jest vrlo je naivan i slab. No, da ne bude kao da pljujem po ovoj priči, ona je sasvim ok, i za to se Krik postarao prvenstveno svojom naracijom. Početak priče je u suštini njen kraj i tim krajem smo zapravo uvučeni u ovu priču od prve stranice. Opet je jedan od motiva krivica (ovog puta ne glavnog lika), dok je uz to glavni motiv neprevaziđena ljubav glavnog lika prema tuđoj ženi i ultimativna žrtva.
Tonitaun - Moj favorit od svih priča u ovoj kolekciji. Prvenstveno korišćenje isprane žute boje, skoro braonkaste je pun pogodak i savršeno ide uz ton ove priče. Kadrovi gradića, kao i kuća, mosta, reke su fenomenalni, a scenario je ovde možda i najjači. Naime, opet kao glavni motiv imamo krivicu, ali ovde je stvar malo drugačija nego u prvoj priči. Uz simbole vrana i drveća tj. borova (o kojima je već pisano u temi) kao zajedničkim simbolima svih priča,ovde je učestal i simbol lišća koji daje totalno drugačiju perspektivu celoj priči. Glavni lik je od samog početka tragičan, kako po boji kože (samim tim je već u startu diskriminisan i omražen od belaca), kako po socijalnom statusu i porodičnim odnosima (majka prostitutka) tako i po tome što je očigledno malo tupav (ili možda ići malo dalje i reći malo spor, zaostao). Jedino što ga održava predstavlja idealizovanje svog oca od koga je jedina stvar koja je ostala - nož iz rata. Tada priča savršeno prepliće prošlost i sadašnjost, te tu dinamiku održava do same završnice koja je akciona i odlično predstavljena opet tom prepletenom naracijom. Kao što rekoh, iako je motiv krivica koja se odslikava u priviđanju pogrešno optuženog obešenog mladića, simbol lišća totalno menja suštinu priče. Naime, dok je u prvoj priči krivica nestala samoubistvom glavnog lika, ovde lišće ukazuje upravo na - prolaznost. Gledamo trenutno stanje glavnog lika, i to je sve, a lišće ukazuje da će to trenutno stanje proći i da će se sve vratiti u normalu (ili makar u pređašnje stanje jer je ono sve samo ne normalno). Tako Krik obrađuje isti motiv u tri priče (pa recimo i u 4), ali svaki put dodaje po neki element koji menja perspektivu i koji održava priču svežom. Uz sve što ove priče dele, razlika je ipak velika.
Kejleb Majer - Isto vrlo dobra priča, koja je prikazana u hladno plavoj boji i koja je po meni malo odužena. Moglo je ovo biti rečeno i na manjem broju strana, i neke stvari su bile izuzetno jasne i jednim crtežom, iako je autor odlučio da im posveti kasnije više stranica, da bi valjda obrazložio ono što je već razumljivo. Ova priča je mračna, hladna što je jasno od samog početka i noćnih mora, pa sve do konačnog prikazivanja okršaja i ubistva. Uz par nelogičnosti (jebote mogla je mužu da kaže da je ovaj smara i šta joj je govorio) ova priča je ipak sasvim dopadljiva i drži pažnju. Ovde Krik dodaje još jedan novi element, simbol i to vuka - ono što ja pretpostavljam predstavlja strah. Ipak glavni likovi žive u šumi, te pojava vuka u njenim snovima kao i kad se pomne nešto vezano za incident može označavati samo strah. Crtež je ovde isto predivan i dolazi do izražaja najviše kada su u pitanju šume i pejzaži, dok ponekad sa licima ume situacija da bude ne baš najsrećnija.
Tamo gde rastu divlje ruže - Po meni najslabija priča od svih, koja uz preokret nema ni šta novo da ponudi. Od samog početka pa do kraja ova priča mi je bledunjava, kako po dijalogu tako i po odnosima ljudi i motivima. Opet nelogičnost da kuća najvećeg bandita i vođe nije proveravana, i policajci se čude kao da je prvi put u životu vide: 'Vau pa vidi ovde ima nekog'... Sama završnica ukazuje na nedostatak i izostanak pravde, ali na to smo mi u Srbiji već odavno navikli tako da ništa novo.
Dakle, sve u svemu ovo je jedna vrlo dobra kompilacija kratkih priča, ali bih eto preporučio svima da pročitaju
The Long Black Veil pre nego što pročitaju ovu adaptaciju, veće će vam uživanje biti, ili makar da odslušajte kako ju je prepevao Džoni Keš - fenomenalna stvar (ima na jutjubu). Erik Krik je pokazao ovde prvenstveno da je vrstan crtač, koji svojom kompozicijom tabli iznenađuje i ostavlja prilično jak utisak, a onda i svojim nelinearnim, isprepletanim pripovedanjem naravno. Većina priča je ovde odlično prikazana, posebno prva i treća po meni. Izdanje Besne Kobile je odlično urađeno, na lepom, debelom papiru, uz vrlo solidne dodatke i sa vrlo lepim spoljašnjim a posebno unutrašnjim dizajnom. Zasada sam pročitao svega dva stripa ovog izdavača, ali ako su
Morski Vuk i ovaj strip indikacija odabira izdavača, onda jedva čekam Salon i Sajam. Imam tu još dva izdanja, te se nadam da ću se i njima uskoro posvetiti, a za ovu knjigu dajem blagu preporuku, makar za pozajmlivanje iz biblioteke, mada sam prilično siguran da ću se ovim pričama vratiti jednog dana.
