Jan Dix, iliti melanholija haosa
Na početku moram da naglasim da ovaj mini-serijal sadrži nekoliko epizoda koje smatram najboljim boneli-štivom koje sam imao prilike da pročitam u proteklih desetak godina, tj. od vrhunaca serijala Magični Vetar (iako je reč o sasvim različitim živuljkama). Elem, ko ne voli Ambrozinija, mož odma da preskoči ovaj post.
Prve tri epizode imao sam ranije prilike da pročitam u izdanjima one nesrećne Dagde ili u jednako kratkotrajnoj bosanskoj verziji. U suštini, prva epizoda je možda i najslabija među njima, jerbo Ambrozini tu ispoljava svoju ranije više puta iskazanu boljku da nam odjednom promeša sve što je zamislio da tutne u serijal - od žanrova, snova, psihologije, uvrnutih karaktera - sve što je, u većoj ili manjoj meri, inače njegov zaštitni znak. Deluje intrigantno, međutim još uvek nije to što će tek uslediti...
Odmah zatim crtačku palicu preuzimaju po meni zvezde serijala - Kamanji i Baćilijeri, a Ambrozini se predstavlja sa dve svedenije priče - jednom koja je, praktično, čistokrvni krimić, te drugom, koja sadrži elemente horora. Međutim, gorepomenuti crtači dodatno izdižu ove priče - Kamanji svojom sposobnošću da neverovatno precizno hvata emotivne ekspresije likova, a Baćilijeri fantastičnim kadriranjem (naravno, i svojim osobenim stilom koji je odbojan čitaocima koji nisu, niti će ikada, odmaći dalje od Ferija
).
S tim u vezi, svaka Baćilijerijeva epizoda je vredna ponovnog čitanja - način na koji je, na primer, izrežirao razgovor između Diksa i Matisa u desetoj epizodi na nekoliko strana - dakle, ne kao ultradosadno neprestano jahanje Teksa i Karsona, već viđeno bezbroj puta, posle čega poželite da se obesite, već naprotiv, menjanjem "rešetke" table, usmeravanjem pažnje na detalje lica, okolnu prirodu, itd.
Mogu da razumem da se složilo više faktora zašto serijal nije bio duži. Pre svega, sama premisa na kojoj počiva ne pruža baš mnogo prostora za puno priča: likovni kritičar/procenjivač slika koji upada u avanture, češće slučajno nego svojom voljom. Mislim, gde to ima! Kao otkačena ideja, to može da funkcioniše kratko, ali na duže strane trebalo je omogućiti neke plauzibilnije (Dejna Skali ftw!
) ideje. Drugo, lik glavnog protagoniste je nevoljan, melanholičan, iako ne preza od stupanja u akciju kad zagusti. Ne prolazi to dobro kod čitaoca koji su ipak navikli na Teksa, Zagora, Mister Noa i inih. Dobro, ne treba mešati melanholiju sa depresijom, iako je i tu granicu Ambrizini i te kako prešao u završnoj epizodi, na način koji nije viđen pre u Boneliju. Voli takve junake Ambrozini - njegov Dilan je takav, Napoleon, a sad i Diks.
Dodao bih tu da je ideja toplo-hladnog odnosa između Jana i Anike, tj. stalnih trzavica, nemogućnosti ostvarenja njihove veze, usputnih prevara, koja u početku deluje kao donekle poznati instrument za prikaz karakternih crta i osvajačkih sposobnosti glavnog junaka (Marti, Dilan, recimo), ovde, zapravo, podmukli-skriveni pokretač, odnosno puška koja će opaliti na samom kraju, i to veoma efektno.
Takođe, jasno mi je da Ambrozinijev "intelektualizam" može da ide na qrac jer je povremeno prepametan za sopstveno dobro, tj. svoje scenarije. Ipak, ukoliko prihvatite neke njegove uobičajene probleme, serijal će vas na kraju ipak nagraditi. Sitne zamerke stoje za dve-tri najslabije priče (pogotovu pretposlednja, čije je žanrovsko iskliznuće moglo biti opravdano da je serijal duži, dok ovako funkcioniše kao nepotreban filer sa temom koja je dotaknuta u epizodi pre nje).
Sve u svemu, ja sam veoma zadovoljan viđenim, te sad samo još više verujem da je matori Serđo, kome je ovo bio poslednji odobreni serijal, na čelu kuće imao veća muda nego sadašnje rukovodstvo, koje kapira i kopira moderne poslovne modele, ali koje za prvih nekoliko godina svog rada nije odmaklo dalje od kvalitetnijeg marketinga i ofarbanih stripova.
