Daleko susjedstvo (Fibra)
Pozajmio mi Jocko ovaj strip pa sam se bacio na čitanje svoje prve mange, očekivanja mi nisu bila velika, čak iako je ovaj strip veoma hvaljen pa je čak dobio i reprint budući da se prvo izdanje rasprodalo. Generalno nisam upoznat sa kulturom Japana toliko dobro (sem nekih grubih crta) pa sam mislio da mi ovo neće toliko dobro leći, ali sam se donekle prevario. Utisci su mahom pozitivni, uz neke stvari koje mi nisu možda najbolje legle i neke nelogičnosti (ili prosto stvari koje nisam najbolje razumeo). No, ukratko, uz potencijalne spojlere određenih scena i neka razmišljanja:
Prvenstveno dugo mi se nije desilo da sam neki 'ovoliki' strip (400 stranica) pročitao ovako brzo. Više volim da stripove gustiram danima, što sam i ovde činio, ali pred kraj nisam mogao da izdržim i prosto sam morao da čitam dok nisam došao do završnice i otkrića na samom kraju tj. razrešenja svega. Naime, strip se bavi Hirošijem, čovekom srednjeg doba koji vodi krajnje neispunjen život - ima hladnije odnose sa decom, pije preko mere, razmišlja i o prevari svoje žene, radi previše i generalno možemo reći da se nalazi u nekom kriznom dobu svog života - život mu ne pruža zadovoljstva koliko je mislio da hoće. Jedan dan, nakon mamurluka seda u pogrešan voz koji vodi ka njegovom rodnom gradu i tamo odluči posetiti grob svoje pokojne majke gde se dešava nešto vrlo čudno - Hiroši se onesvesti i probudi se kao četrnaestogodišnjak - to jest kao 48-ogodišnjak u telu 14-ogodišnjaka. Njegova razmišljanja su ostala ista, njegova zrelost je ista, a na neki čudan način se vratio kroz vreme u jedno bezbrižnije i lepše doba, kada su i male stvari pružale zadovoljstvo. Ubrzo se seća da će njegovu porodicu te godine, ubrzo, otac napustiti i on odluči da uradi sve što je u njegovoj moći da bi to sprečio i svoju porodicu sačuvao tuge.
Odmah je primetno da Taniguči kroz ovo delo želi da pokaže kulturu Japana, da ne kažem promoviše jer to nije pravi izraz za ovako nešto. Kroz neke scene koje su za sam tok priče nebitne, pokazan nam je mali gradić, varošica 60-tih godina prošlog veka u Japanu, kako su izgledali porodični ali i prijateljski i ljubavni odnosi, šta se smelo a šta ne, i kako je čak i školstvo izgledalo. 1963 godine, kada se radnja ove priče dešava, i sam autor je imao 16 godina, pa ovo možemo shvatiti donekle i kao biografsko delo u smislu grada, kulture, odnosa i svega što sam pomenuo gore. Sve je to predstavljeno na jedan vrlo miran, staložen način, bez nekih velikih scena, nepretenciozno, i te male, naizgled nebitne scene su ono što gradi ovaj odličan, realan svet Tanigučija. Detalji su ti koji nam daju da se uživimo i uživamo u tom detinjstvu kao i sam glavni lik, bilo da je u pitanju kupanje na plaži sa prvom ljubavi ili pušenje cigara iza škole.
Sam početak je što bi rekli 'bumpy', stvari se prebrzo kreću i nekako mi nisu funkcionisale, ali ubrzo počinjemo da brinemo o likovima, a posebno glavnom liku i da se uživljavamo u taj svet i da u njemu i uživamo. Ovome doprinosi i odličan crtež, veoma dobro senčenje, šrafiranje, dobri kadrovi a posebno lica koja iskazuju mnogo emocija i zbog kojih su one iritantne tri tačkice pored glava likova sasvim nepotrebne. Mislim samim pogledom devojčice u pod i držanjem tela tokom jedne scene nam je jasno da joj je neprijatno, ali se iz meni nepoznatog razloga toliko insistira na te tri tačke koje samo smetaju kadru. Sa druge strane, možda je to neki fazon mangi, nisam upoznat, ali sam se brzo navikao na te 'iskačuće' oblačiće sa svih strana i to mi se sasvim uklapalo u celo delo i ton kojim je ispričana priča.
Dok je lepo to što je autor odlučio da prikaže jedno mesto i jedno doba, to nije jedina čar ovog dela, već je sama priča ta koja je vrlo dobra. Dok je prvi deo fokusiran više na gorepomenuto, drugi deo stripa se dosta više bavi samom pričom i Hirošijevim pokušajima da spreči oca da napusti porodicu, to jest da prvenstveno shvati šta se desilo sa njegovim ocem. Ova pretpostavka je pretpostavka glavnog lika, pa i nas čitalaca i najviše je zdravorazumska, čak iako se ponekad ne uklapa sa onim što Hiroši primećuje u svojoj okolini. Otkrivaju se neke tajne, nestanak oca se bliži, a sam Hiroši uviđa sličnosti svoje trenutne situacije i situacije svog oca pre x godina i dolazi do nekih novih uvida o svom životu. Da ne idem dalje, ovo me dovodi do završnice (
SPOJLER) od koje sam očekivao nešto više da budem iskren. Lepo je to što je autor želeo da spoji elemente realnog i nadrealnog, neku vrstu naučne fantastike, i to funkcioniše u smislu obrta (pričam o poslednjoj stranici) ali nema baš puno smisla! Naime, stvari bi bolje bile samo da se Taniguči odlučio hoće li ovo delo biti u domenu realnosti - Hiroši je sve sanjao, a taj san mu je bio potreban da uvidi svoje probleme i razreši svoju životnu krizu, ili u domenu nadrealnog - Hiroši se zaista vratio u prošlost i IZMENIO TOK PROŠLOSTI, što je rezultovalo u tome da mu Šimada pošalje knjigu u sadašnjosti. Više naginjem ka tome da je ovo delo u domenu nadrealnog (jel kako bi inače Hiroši znao za to da će njegova ćerka želeti da se odseli sa dečkom, pa i njegovo ime?) ali opet mi tu nešto ne štima. Možda nije ni bitno i nepotrebno je praviti distinkciju ova dva domena, ali meni se nekako nije uklapalo i nije prosto funkcionisalo. Slična stvar je urađena u
Kolibi, ali tu je preplitanje stvarnosti i nadrealnog (u nedostatku bolje reči) smisleno zbog više sile, Boga, no ovde nema nikakvog objašnjenja zašto i kako je došlo do toga da se Hiroši vrati u prošlost, sem da je u pitanju san, a posle se insistira na tome da je u snu promenio tok prošlosti to jest tok života drugih ljudi. Mlitavo i bez puno smisla.
KRAJ SPOJLERA.
Elem, ovo delo je vrlo dobro, prožeto nekim filozofskim razmišljanjima glavnog lika uglavnom i imamo neke vrlo lepe citate: '
Nebo je neverovatna stvar...uvek postoji nezavisno od vremena. Možda nebo zapravo predstavlja večnost! Niko zapravo ne može odrasti. Duboko u srcima ljudi ostaju deca. Poput ovog neba. Zbog vremena su ljudi prisiljeni ponašati se poput odraslih. Okovi koje zovemo zrelost zarobe slobodne umove dece.' Ono što bih pohvalio kod Tanigučija je da ume da napiše i nacrta prelepo realan svet za koji se brzo vežemo, a posebno njegov način pripovedanja. Dok govori o prošlosti svoje ćerke, Hirošijeva baka štrika, pa je cela scena flešbekova povremeno prekidana štrikanjem i mašinom koja ispušta zvuke, scena gde Hirošija zagrli žena u bolnici je srceparajuća, kao da osećamo njen bol, a scena kupanja na plaži sa Nagase je predivna jer predstavlja uzbuđenost prve ljubavi na jedan infantilan, dečiji način. Svakako me je ovo delo zainteresovalo za druga dela istog autora i generalno za mange, i sem nekoliko kritika koje sam izneo o samoj priči i nepotrebnim oblačićima, ovaj strip mi se stvarno svideo. Hvala Jocku na pozajmici, preporučujem ovaj strip, ali takođe napominjem da nije za svakoga.
