Starlinov Srebrni letač je i meni vrlo dobar, za razliku od Infinity Gauntlet, koji nije izdržao sud vremena
(ovo je upućeno Pjeroou, pre svih
). Čitao sam ga sredinom 90-ih, i čitao sam ga pre par godina ponovo.
Ali, otom potom. Ono o čemu sam sada hteo da pišem se zove The Magic Order.
Eh, ne znam šta mi je trebalo da ovo uopšte čitam. Verovatno zato što je neko čije mišljenje cenim pohvalio ovaj naslov (ili bar njegov završetak), i što taj spada, barem formalno, u žanr koji volim. I što volim Koapelov crtački stil. Ok, jasno je da ima razloga.
Došlo mi je da prekinem na polovini, ali, kada sam već počeo, naterao sam se da završim, s obzirom da postoji samo 6 epizoda (standardne dužine, za američki strip), i da je priča vrlo dekompresovana - što će reći, lako se čita.
The Magic Order je prvi strip-serijal koji je Mark Milar napisao za Netflix, i kažu da se on tokom godina izveštio da piše samodovoljne, zaokružene, završene priče koje staju u 6 svezaka, više-manje. (Ove prideve ne treba shvatiti bukvalno, kao što ćemo videti.) Pošto je Netflix kupio Millarworld, to znači da ćemo sigurno gledati mnoge starije priče iz te radionice, a Milar je dobio zaduženje da radi i na novim franšizama, ali preduslov je bio taj da uzima najbolje crtače za saradnike. I ovde je taj izbor pao na Olivijera Koapela. Serijal je započet prošle godine, u junu, i izlazio je mesečno - objavljivao ga je Image - ali onda se to vreme odužilo, i poslednji broj nosi datum februara ove godine. Milar negde reče da piše nastavak, ali to se neću naterati da čitam, uprkos činjenici da zaista radi sa vrhunskim saradnicima.
Pođimo od njih, iliti od onog što je zapravo dobro u ovom serijalu. Dejv Stjuart. Čovek kome se treba obratiti za kolor, i da možete biti sigurni da će biti urađen dobar posao. Pošto je ovo strip o (modernim) čarobnjacima - ili bi bar trebalo da bude, jer se tako predstavlja - ima mnogo vizuelnih efekata koji dočaravaju magiju, a Stjuart je odgovoran za neke od njih. Paleta je specifična, ponekad svedena, sa mnogo "zemljanih" tonova smeđe i tamno narandžaste i dobro dočarava atmosferu "realnosti" i drevnosti istovremeno.
Olivijer Koapel. Iako Koapel koristi sličnu tehniku kao Mark Silvestri (u poznijem periodu), sa milion tankih linija kada senči stvari, on je daleko dinamičniji i ekspresivniji u rezultatu, i stilistički spada u grupu crtača koju jako volim. Lepo je kod njega lepo, a ružno ružno (onaj kadar iz Ostrva doktora Moroa je fantastičan!), i uvek mi je drago kad crtači imaju toliki raspon u izražavanju. Međutim, sa Koapelom imam drugi problem, koji sam takođe imao u Toru, ali nisam imao u Legiji superheroja - još uvek njegovom najboljem radu, po meni, mada nisam sve čitao (sigurno izgleda "prljavije" od ovog kasnijeg). Koapel mnogo razbacuje praznog prostora po stranicama. Ne mislim na odsustvo pozadina - to mi nije mnogo bitno - već na težnju da se kadrovi veštački uvećavaju da bi se popunio broj strana, ili, povremeno, naglasila neka patetika - recimo, krupni plan lica devojčice koje gleda u čitaoca svojim krupnim, nežnim, nevinim dečjim očima, što je po meni prelak i nepoželjan vid emotivne manipulacije (ali
izgleda da publika pada na to). Neću da stavljam spojlere ovde, ali pogledati, recimo, poslednju (spleš) tablu za svesku #2, i poslednji kadar na prethodnoj tabli, koji je daleko manji, i daleko upečatljiviji. Nije sve što je veliko istovremeno i bitno. S druge strane, neka njegova rešenja za čarolije i njihove efekte (horoglobin, čini menjanja, itd.) su vrlo maštovita, ili ih barem ja nisam viđao drugde.
E, sad, neko će reći, sve ovo što sam rekao o crtežu asocira na mange. I, dok kod Koapela zaista postoji primetan uticaj, i savremena manga je zaista smanjila broj kadrova po stranici/tabli, hteo sam da proverim ovo i uzeo sam sa police prvu zbirku relativno savremenog japanskog stripa koja mi je bila pri ruci - Urasavin Pluto. Ne, potpuno pogrešno. Urasava tamo retko kada ima manje od 5 kadrova po stranici, dok Koapel retko kada ima više od 5, ili čak 5, ako ćemo bukvalno. No, da ne bismo sad išli u nabrajanje primera i kontraprimera - I Am a Hero sigurno ima mnoge stranice sa po 2-3 kadra, posebno u scenama akcije - manga je manjeg formata, dizajnirana je od korena tako da se čita brže, i, što je posebno bitno, daleko je jeftinija (po zbirci, o stranici da ne pričamo), pa svako poređenje gubi smisao.
Dođosmo i do Milara. (Duboki uzdah...) Mislim da on makar zaslužuje da iskujemo novi izraz: "Milarov zaplet". To vam je zaplet u kome stvari, događaji, situacije, i likovi nisu čvrsto povezani, i bilo šta može da nastane iz bilo čega. Da ne bude zabune, ne smatram da je ovaj naslov "ultimativno đubre" - prvo, zbog vizuelne dopadljivosti i, povremeno, raskoši, a drugo, zato što Milar ipak ume da piše dopadljive
scene. Međutim, kada treba da poveže te scene, imamo problem. I to nije problem samo sa ovim serijalom, već gotovo sa čitavom njegovom karijerom. Ovo je možda pravi proizvod modernog doba, za publiku čiji opseg pažnje iznosi nekoliko stranica. On sam kaže u jednom pogovoru, gde odgovara na pitanja čitalaca, da se "priča gradi oko likova". Ne, on gradi priču oko scena - ili, pravilnije, samo niže te scene u lancu koji će izazvati najveći efekat iznenađenja kod čitalaca, i pogurati priču u pravcu gde želi da se ova završi. Njegovi "likovi" su samo nizovi karakteristika iz baze podataka, i niko ne reaguje smisleno ili se razvija organski iz otkrivenih početnih karakteristika. A da ne govorimo o neotkrivenim karakteristikama, jer tu Milar pada najviše, ne računajući možda njegovu neveštinu građenja svetova. Svaki njegov obrt (twist) se zasniva na činjenici da čitalac zapravo ne zna likove i događaje, i zaista bilo šta može da se desi, nevezano od prethodno ustanovljenog, a to je najgora vrsta obrta koja postoji, ona koja je tu samo zarad sebe same.
Worldbuilding... ovo je već na nivou sramnog i bolnog. Mnogo toga u prikazanom svetu se zasniva na Hariju Poteru - moderni čarobnjaci koji žive u skrivenim zamkovima, neotkriveni od običnog ljudskog društva; čarobni štapići; eterični međuoblici (ovi umeju da se formiraju iz senki), itd. - ali ima i drugih izvora (čarobna knjiga Orichalcum je slika i prilika Marvelovog Darkholda, recimo), a sam Milar ističe sličnost sa Kraljem Lirom i njegovom decom, čija imena su čak preuzeta ili blago modifikovana. Međutim, pošto je sve nabacano bez smisla i poente (da li su štapići neophodni, ne zna se, zato što ih povremeno zaobilaze), više u tradiciji superherojskog stripa nego urbane fantastike, i pošto nema pravila za koje čitalac zna - a onih sirotih nekoliko koja postoje bivaju prekršena - nema ni misterije ili čuđenja u tome kako su se neke stvari, poput lanca ubistava, desile.
Sve u svemu, vrlo loše.
